Ruža Jerihona

04 Jan, 2018

Susret i kraj

Generalna — Autor rusna @ 00:04

Brod je isplovio iz luke. Motori su tiho brujali, ali to nije moglo da narusi tisinu. Lagano je suncee zaslo i utonulo u more. Galebovi su grktali, i noseni nocnim povetarcem ka kopnu. Sedeđla sam u ljigistulu ,oslonjena o ruku i zagledana u pucinu. More se belasalo dok se mesec uzdizao visoko na mo?drom nebu. 

Osetila sam lagani dodir po rameenu. Podigla sam pogled. Srela saam se sa predivnim plavim ocima koje su se caklile u nocoi. Nemo sam gledala u tako poznato lice koje sam poslednji put videla pre triideset godina.

- Miroslave!! - tiho sam proosaputala.

- Da. - zacula sam njegov tako poznati glas.

Lagani trnci suu prostrujali mojim telom. Dugo sam cutala i upijala svaki detalj na njegovom licu. Samo po neka bora je narusila njegovu lepotu lica. Godine su ucinile svoje. Lagano sam presla preko svog lica. Godine su ostavile trag. 

- Ziv si! - progovorila sam tiho. 

- Da, ziv sam. Sve je to veliki nesporazum.

- Nesporazum, nesporazum! - prosaputala sam tiho. - Nesporazum, takav nesporazzum.Dobila sam telegram da nisii ziv. 

- Da, nesporazum. Trebalo je da se vencamo,ali moja majka nije mogla da sshvati da necu ziveti sa njom u nasem mestu. Nije zelela da shvati da si ti moj zivot, da zelim da budem sa tobom ma gde bila.

- Zarr ne bi bilo bolje da si mi se ti javio, a ne slanje telegrama. Trideset godina lazi i uvreda. Boze koji je to bol - duboko sam uzdahnula.

- Bol je i moj, promaseni zivooti - rekao je tiho, dok su mu se ruke drhtale, a lagano palio cigaretu.

-  Milane, ovo putovanje je moj povratak u zivot. Vracam se svom zivotu, oprosti, nakon ovoliko godina sve je bledo secanje, secanje koje je sada potpuno nestalo. Sretno!

 Ustala sam i otisla. Tog trena sam zelela da otplivam do obale, ali i dalje su se culi motori koji su tiho brujali.


Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me